Читаоци

петак, 27. мај 2011.

Risotto s gamborima by Me ;)

ili
a la(l mi) Vera :))


Ne znam da li sam na blog-u nesto pisala o pirincu, provericu posle jer sada stvarno ne mogu da se setim, ali za dobar risotto, pogotovu ako je s gamborima, nikada nije kasno ;)

Idemo!
Predradnja:
-odmeriti pirinac, bistru govedju supu od kostiju, belo vino, puter
-odlediti gambore ako su zamrznuti
-iseckati luk salot
-istucati u avanu zacine: krupnu morsku so, seme fenhelja (komorac) i nekoliko koncica safrana
-ocistiti beli luk
-iseckati na kockice ljutu, nakiselu, crvenu papricicu



Gambore potopiti u vino da se mariniraju oko 15 minuta, procediti, vino sacuvati a rakove ostaviti na stranu.


Na puteru isprziti luk da omeksa, dodati pirinac, zajedno prziti oko 3-5 minuta mesajuci da ne zagori.
Sada dodati vino, a kada sva tecnost uvri dodati prvi deo vruce supe u koju su dodati istucani zacini.
Supu u malim porcijama tokom dinstanja dodavati u pirinac, povremeno mesajuci.
Risotto dinstati oko 20 minuta podlivajuci supom.


 Za to vreme posebno na maslinovom ulju proprziti beli luk (prignjecen preko noza) da pusti aromu.


Beli luk pomeriti na stranu a u tiganj dodati gambore i papricicu. Sve zajedno prziti oko 5 minuta.


Izvaditi beli luk iz tiganja a przene gambore i papricicu s uljem sipati u risotto. Zatim u pirinac s gamborima doliti i poslednji deo supe, dinstati jos malo, skloniti s vatre, poklopiti poklopcem i ostaviti da se malo odmori.


Gotov risotto posluziti vruc, dekorisan koricom limuna i seckanim zelenisem ( po ukusu ;)


Uz belo vino uzivati u risotto-u :)

Sastojci za dve osobe:

-125 g pirinca
-3 dl bistre govedje supe
-2 dl belog vina
-20 g putera
-8 gambora (ili po apetitu)
-2 luka salot
-mladi beli luk
-1 crvena papricica
-2 kasike maslinovog ulja

zacini:
-po 1/2 kasicice krupne morske soli i semena fenhelja (komoraca)
-3-4 koncica safrana
-beli biber, so (po ukusu)

-korica limuna






Poz. dragi ljudi :*

субота, 14. мај 2011.

"U sve se mesa"!

Propade mi inspiracija za dalje pisanje, jer ono sto sam nacukala nestalo je.. a tako sam bila raspolozena da i nadalje opletem po ovoj reklami.. ali sabracu se pa nastavljam!


Evo me ;)




Dakle pretpostavljate po sloganu da je rec o otrovnom margarinu i debilnoj reklami kojom nas obasipaju.. na ciji god TV prostor da udjemo!
To sto ce se samo promeniti proizvodjac margarina i glas dakako nista ne znaci, jer ce vas docekati ista zajapurena sisata kuvarica s brasnjavim rukama i zamislite telefonom u ruci da javlja svima da joj se "u sve mesa" pa cak, mozete misliti, i u kolace! Sve joj tako lepo nadolazi i dize se da je odusevljena pa ne moze da mu odoli.. blistavih razrogacenih ociju, kao da je tog momenta orgazmirala, odusevljeno nas navodi da i nama bude lepo ako ga uzmemo.. kao sto je i njoj bilo..

O tome da margarin ne bi trebalo upotrebljavati u ishrani i u sirokom luku ga zaobilaziti naravno od nje necete cuti.

Necete cuti ni da je hemijski sastav margarina samo za jedan molekul pa skoro cista plastika.
To da cete u kolace u koje se mesa taj famozni prisipetlja pojesti i "plasticnu kesu", samo malo doteranu "bas kao da se za izlazak spremila", necete cuti.
Fino doterana kesa koja se zove "Dijamant" ili "Zvezda" pa molim vas ko tako plemenitim i kosmickim imenima da odoli.



Zbog cega nam zajapurena kuvarica jos i ovo nije rekla, osim sto je PLASTICNA KESA, da je margarin najslicniji "kutiji sa farbom" jer ima na desetine istih sastojaka kao boje.. crvena, plava ili zelena, ko mari, bar to mozemo izabrati :)


Udesili su u laboratoriji da cak lici i ima svojstva putera, fino sve zamaskirali da nas sto lakse obmanu jer znaju da su nam vec sva cula otupela od silnih zameninih zamena.
Ako je poruka reklame da ce nam upotrebljavajuci margarin "sve lepo narasti", da ce nam oci zasijati bas kao uspaljenoj kuvarici s reklame, da cemo iz obicnih preci u vrhunske kuvare, jer eto zaboga "njegovo velicanstvo margarin nam se u sve mesa", zbog cega nam i ovo nisu rekli - da se od njega:

-povecava rizik od srcanih oboljenja
-da sadrzi visok stepen masnih kiselina
-smanjuje nivo dobrog holesterola u krvi a povecava ukupan los holesterol
-smanjuje kvalitet majcinog mleka
-povecava rizik od raka
-smanjuje imunitet
-remeti rad i smanjuje proizvodnju insulina

O famoznoj recenici na kraju reklame uz ubedjivacko klimanje glavom "i znas sta savrsen je" dakako da nema ni govora jer je to da je margarin savrsen cista laz i prevara!

Procitavsi samo kako se margarin pravi i sta mu se sve dodaje verujem da do kraja zivota za tim otrovom niko nece posegnuti.. ma koliko uspesna bila reklama ili poruka koju nosi.
Neka ona druga strana medalje prevagne, ona strana koja je na nasoj strani i ocuvanju naseg zdravlja, a koju "uspaljena kuvarica s brasnjavim rukama i telefonom" nece ni pomenuti u reklami.

Neka to, sto se, "u sve mi se mesa" ide bestraga, ako ni zbog cega bar zbog lepog vaspitanja i pouke da se nos ne gura svuda :))

Ako ne verujete napravite mali eksperiment.. nesto slicno kao s onim paradajzom skoro, da vidite kako margarin cak ni muve nece.
Stavite otvorenu kutiju margarina i pricekajte (koliko vam drago) da se nesto desi!

I ne bojte se nece se nista desiti.. a da jedina promena koja ce se desiti je, i to samo ako kutiju s margarinom stavite na sunce, da ce se rastopiti :)


-Na margarin ne slecu cak ni muve
-Nece se desiti ni jedna promena
-Ostace istog mirisa, boje i ukusa
-Nece se pokvariti bez obzira koliko dugo stajao otvoren na vazduhu
-Na njemu se nece uhvatiti ni budj ni plesanj.. jer ga cak ni mikroorganizmi nece

Normalno da nece jer ko je lud da jede PLASTIKU!?
Ko je lud da "plasticnu rastopljenu kesu" maze na hleb, stavlja u testa, torte pa i KOLACE a da se jos time hvali!?

"A ko je lud ne budi mu drug" jer smo i to, kao i ono guranje nosa, naucili kad smo bili mali.. a i tada nam je bilo dovoljno samo jednom reci :)


Necete vi od mene margarin da pravite :))
LovYa:*



понедељак, 09. мај 2011.

Dragoj Selmi Momo & majloV :*






*

"Dragi nasi"
Momo Kapor

JABUKE U SLAFROKU

Ponekad veceram sa finim svetom na Zapadu, pa me fini svet pita da li sam prevodjen na njihove fine jezike. Odgovaram da uglavnom nisam, a oni pitaju - zbog cega? Zbog toga sto je to naprosto nemoguce.
Prevode me, naime, uglavnom na one jezike u kojima je poslednjih pola veka najcesca rec,
kao i kod nas - nema.
Evo, na primer, kako prevesti na engleski ili francuski moj omiljeni kolac, ako je to uopste kolac:
jabuke u slafroku?
U kuvaru recept je naizgled normalan:
"U testo kao za palacinke, samo malo gusce, staviti tanke kolutove oljustenih jabuka kojima je izvadjeno seme i prziti na vreloj masti da porumene sa obe strane.
Zatim ih metnuti na stakleni tanjir i posuti sitnim secerom zamirisanim vanilom i sluziti..."

Jedne davne pijane noci u Beogradu, ruski raziser Nikita Mihalkov nam je priznao da mu Evropa lici na staru, ofucanu i ugojenu vlasnicu javne kuce, matronu mlohavog tela, koja se izlezava na divanu.
On je rekao "u otrcanom penjoaru", ali ja sam je tada video u slafroku u cijem se dzepu nalaze cigarete, upaljac, spil karata za pasijans i "aspirini".
Kada jedem jabuke u slafroku, uvek se setim Evrope i moje neuzvracene ljubavi prema njoj.

Ili, na primer, lenja pita!
I mi hocemo da nas prime u Evropu, a i pite su nam lenje.
Takav kolac jos nisam sreo nigde u svetu.
Lazy apple pye.

U Makedonskoj ulici, odmah pokraj kafane "Grmec", nikla je kao preko noci, moderna banka od stakla i blistavog metala: cudo jedno. A na tom mestu je koliko do juce bilo jedno staro, kaldrmisano dvoriste;
niz potleusica i stracara sa malim ducanima i radionicama.
Radio je tu cestiti stari bravar Kilibarda, jedna gospodja koja je plisirala suknje i druga,
koja je pravila i prodavala raznobojne svece; one rodjendanske, i one za pokojnike.
Ali pravo cudo bila je jedna radnja, ne veca od dva kvadratna metra, koju su delila tri zanata. Jedan starac punio je hemijske olovke u vreme kada su one bile poslednja rec tehnike, prave dragocdnosti;
jedna stara dama hvatala je zice na svilenim carapama, a druga je presvlacila dugmad.
Zamislite tu radnjicu sa tri firme iznad izloga u kome su stajali jedno dugme, jedna svilena carapa na drvenoj zenskoj nozi i jedna hemijska olovka.
PUNIMO HEMIJSKE OLOVKE
HVATAMO ZICE
PRESVLACIMO DUGMAD
Cisti nadrealizam! A, bilo je to, cini se, prekjuce...

I tako, nadjemo se negde u svetu i zasednemo, pa prici nikad kraja. Ali se uvek dogodi da neko od nasih dovede zenu ili muza stranca. Za mene nema tuznijeg i neprijatnijeg prizora na svetu;
osamljenik muz sedi i cuti dok se mi previjamo od smeha.
Cemu se toliko smejemo pita zenu, a ona, mucenica, brise suze od smeha i pokusava da mu prevede
jabuke u slafroku, kako se hvataju zice na carapi ili kako mi, za razliku od drugog sveta,
spavamo kao zaklani, a neki i kao topovi, jer i kad spavamo
sanjamo da ratujemo.
Naravno, on u tome ne vidi nista smesno ili zbog cega je pita lenja i kako se presvlace dugmad pred izlazak - samo se uctivo smeska. Nista mu nije jasno. 

I evo, ko zna koliko dugo su u srecnom braku, a veceras se izmedju njih pojavljuje pukotina;
puca stara Evropa na Istocnu i Zapadnu, razdvajaju se zemlje, godine i iskustva,
na dva sveta i dva vaspitanja,
dok se izlezava lenja pita pokraj jabuka u slafroku.  
I taman kad je pomislila da je sve isprevodila, pojavljuju se u drustvu Mujo i Haso!
Dje su, sta rade?
Mujo kopa kanal krampom, a Haso ga zatrpava lopatom a tuda naidje i Suljo pa ce da upita sto ga zatrpavaju kad nisu polozili kabl. "Ovo je kanal za bezicni!" odgovara Haso.

"Nema problema...", kaze strani muz nasoj zeni
jedine dve reci koje je naucio za sve ove godine, odmahnuvsi rukom
da je oslobodi prevodjenja koje je ocigledno uzaludno."  


*

Pored cuvenih Mominih
"Jabuke u slafroku"
i ove majloV
"Jabuke u medu" mogu da prodju :)
Samo hrabro daraga moja & dragi moji :***


-2 ociscene jabuke iseci na 1/8, poprskati limunovim sokom od 1/2 limuna, poprasiti s 30 gr kukuruznog brasna

-100 gr psenicnog brasna, soli u prste, 120-150 ml hladne vode, 1 kasiku maslinovog ulja dobro umutiti do kremaste smese
Sneg od jednog belanca cvrsto ulupati s malo limunovog soka, pridodati testu
-u manju serpicu sipati 130 gr meda i 20-30 gr maslinovog ulja



-svako parce jabuke nabosti na bambusov stapic, zatim ga obuci u kosuljicu od testa a onda umociti u vruce ulje. Isprzene jabuke ocediti od viska ulja na kuhinjskom papiru. Postupak ponavljati dok se ne isprze sve jabuke

-Gotove jabuke poredjati na tanjir



-serpicu s medom i uljem zagrevati na tihoj vatri neprestano mesajuci dok ne provri. Skloniti s vatre, dodati 1 manju kasicicu belog vinskog sirceta, opet sve jos malo zagrevati mesajuci da se svi sastojci sjedine.
Sirup od meda opet skloniti s vatre, mesati dok se ne prohladi.
Vruc sirup sipati preko vrucih jabuka i odmah posluziti.


Mominu knjigu "Dragi nasi", koja te ceka, citati uz i uzivati dakako :))  


Poljubac :*









петак, 06. мај 2011.

Севап!





*

"Имати и немати

Гладни столећима, купујемо више хлеба него што нам је потребно. А, онда га бацамо. Хлеб у ђубрету није добар призор. Он слути на зло. И зло долази

Видим, на тротоару контејнер за ђубре. Над њим нагнута млада жена у уфлеканој хаљини, која памти и боља времена. Нешто гледа. Некоме нешто говори.
Видим, из контејнера излази тамнопута девојчица дуге коврџаве косе. Она личи на Ботичелијевог анђела. Израња из ђубрета као мала Венера из шкољке и мутне морске пене коју је избљувао град.
Девојчица каже мајци: „Нема...“
Има ли краће и страшније речи у нашем језику од тог вечног „нема“? Та реч предуго траје.
Мајка каже: „Погледај још мало...“, и дете поново ишчезава у ђубрету.
Стојим запањен тим призором. Мој пријатељ, и сам сиромашан, никада не баца остатке хлеба у ђубре. Он их ставља у пластичну кесу и полаже покрај контејнера. Хлеб волшебно ишчезава, чим овај уђе у кућу. Глад има четворе очи.
Гладни столећима, купујемо више хлеба него што нам је потребно. А, онда га бацамо. Хлеб у ђубрету није добар призор. Он слути на зло. И зло долази.
Наши стари су нас учили да подигнемо комад хлеба који је пао на земљу, да дунемо у њега, пољубимо га и прекрстимо се. Једанпут сам видео принцезу Јелисавету како подиже комад хлеба који јој је пао, како га љуби и крсти се. Добар, заборављени обичај, пун поштовања према хлебу. Заборављен, као и стара реч - задужбина.
Стари београдски трговци, проглашени после рата окорелим капиталистима, оставили су иза себе задужбине. Шта је с новим?
Данас има много богатијих од њих, па опет, нико ништа не оставља. Стисли се и ћуте. Наши, који су успели у белом свету: нафташи, банкари, индустријалци... нико да поклони граду чесму, јавну зграду, скулптуру, стипендију, топли оброк за сиротињу... Коме ће све то да оставе? Својој деци? Али, зна се: увек постоји генерација која стиче, и она друга, која расипа. Нико неће ништа понети на онај свет, када једанпут буде одлазио.
Изгубљене су све вере, сем религије стицања.
И ако су отимали, крали, експлоатисали, цицијашили, стари трговци, тадашњи контроверзни бизнисмени су, опет, све то остављали отачеству, да некако искупе грешну душу. Шта ми да оставимо? Шта су наше задужбине? Можда треба почети од нечег малог, готово неважног? Свет се не поправља великим гестама, већ ситницама. Можда, за почетак, треба остављати стари хлеб у пластичну кесу покрај контејнера? Две увеле виршле, допола попијен јогурт? Дотрајале ципеле? Какво време, такве задужбине! Могу сасвим лепо да стану у пластичну кесу.
Остављам је покрај контејнера и окрећем се после пар корака. Нестала је! Та наша мала задужбина некада се звала севап.
Шта је севап? То је кад чиниш добро дело, а остајеш непознат. Нечија захвалност хранила би твоју сујету. Стара господа, у преврнутим громби-капутима, обилазе пијаце и скупљају лишће купуса, понеки откотрљани кромпир, заборављену шаргарепу, два листа зелене салате... Преврћу по контејнерима и извлаче новине и недопушене цигарете. Зову их - ђуброселектори! Један носи карирани качкет (знам и чији је био). Они више немају обавезу да буду господа. Ослобођени су...

Недавно сам у неким новинама, у додатку „Некретнине“, видео фотографије вила на Дедињу које се продају. Биле су ту и цене: шест милиона евра, четири и по милиона, три милиона, два и по... Занимљиво, међу тим ценама није било ниједне од милион евра - једине коју би могао да плати добитник Нобелове награде за књижевност, која толико износи. Невероватно да најславнији светски писац не може да купи ни најмању вилу у једном контроверзном београдском крају. Од часа кад сам то сазнао, престао сам да се надам Нобеловој награди. Не вреди; остаћу заувек у једној старој кући, грађеној 1926. године, са липом, чесмом и три комшије у заједничком дворишту, које ми с времена на време доносе тек испечене уштипке или парче гибанице.
Занимљиво, нови богаташи, потекли с југа, навикли на стари крај, око својих вила на Дедињу подижу високе зидове са прорезима, налик на пушкарнице, а један од њих је на улазу у своје имање подигао праву Тријумфалну капију. Он има и грб, који је однекуд мазнуо: на њему су два лава (омиљене животиње у његовом селу), али ти лавови носе беле чарапе на црне мокасине.
Нема већег страха од оног кад човек осети да ће бити заборављен. Тај страх од заборава нагонио је најмоћније људе света да ангажују велике уметнике и да им буду мецене, па су тако Медичи и Сфорце, као и многе папе, унајмљивали Микеланђела, Леонарда и Рафаела да би, уписани у историју њихових дела, препловили море времена и заборава.
Млади људи, у напону снаге и грознице стицања, не стижу да мисле о томе.
Гутајући енергију, време и простор, они верују да су вечни и не сањајући да ће им све то потрошити и упропастити, већ као што то бива, наредна генерација. Због тога су најмудрији од пребогатих још за живота остављали задужбине отачеству које их и данас сваког дана помиње. Илија Милосављевић, звани Коларац, тако, остави Београду велелепно здање, а његово име се сваке вечери још увек помиње. Он је био из села Колара, син абаџије и ратника аба-Милосава, са којим је једнога јутра 1813, бежећи од Турака, превеслао Дунав док је за старим чуном пливао њихов једини иметак - бело ждребе на повоцу. Видим то јутро у бледој измаглици реке. Отац и син вежу свој чамац за дашчани док панчевачког пристаништа. Тамо даље је сточна пијаца на којој ће Илија Коларац постати најчувенији трговац надмудривши Грке, Цинцаре, Јевреје, Јермене и Турке - поставши Илија Србијанац или Сервијанер, чији ће товари брашна и крда свиња запловити Дунавом ка горњим местима, а слава засметати кнезу Милошу, док ће злато потећи реком да би се једнога дана, много година после његове смрти, подигао Коларчев народни универзитет, у чијој ћемо дворани слушати Јохана Себастијана Баха - хладне одсеве метематике и кристала.
Треба се сетити и претече добротвора, грофа Саве Владиславића, званог Рагузински. Био је министар Петра Великог и Катарине, и богато је даровао манастир Житомислићи, који су, иначе, као ктитори, у четрнаестом веку подигли Храбрени Милорадовићи, преци знаменитог руског Кутузовљевог генерала Милорадовића... Гроф Сава Владиславић је, иначе, поклонио Петру Великом Пушкиновог претка, Абисинца Ханибала, кога је цар ослободио ропства и начинио од њега свог генерала и племића.
Херцеговац Лука Ћеловић, који је у престоницу дошао са два динара у џепу и коме је Јован Дучић давао новац за железничку карту да се окане Београда и врати у Требиње, нежења и скроман човек који је читавог живота спавао на гвозденом војничком кревету, оставио је Београдском универзитету, сем велелепног хотела „Бристол“, готово читаву Карађорђеву улицу и парк код Железничке станице.
Могли бисмо овако набрајати до миле воље, све до Игуманова, који је своју предивну палату поклонио Православној цркви, и Николе Спасића са задужбином у Кнез Михаиловој, да бисмо се на крају сетили многих богаташа којима не пада на памет да дају ни мрвицу свога богатства народу из кога су потекли. Алави, као што их је Бог дао, гутају све чега се домогну, бежећи од генетске глади која их разједа изнутра.
Уз то, новопечени богаташи су изузетне циције, стипсе или џимрије, што би рекао народ - нарочито они што живе на Западу. Евро им је велики као кућа. Тако се некако удеси да ја, сиромах, плаћам пиће милионерима, јер они никада не носе кеш, а немогуће је кредитном картицом платити два оштра пића у пабу. Зато су и богати, јер никада ништа не плаћају. Не плаћа онај ко има, него онај ко се навикао да плаћа.
Гле, тресе се империја за коју смо веровали да ће трајати вечно. Пуцају банке као презреле тикве, а криза се шири све до Европе. Кажу да ми то нећемо осетити, јер ионако немамо пара које би могле да пропадну. Као типичан Србин, ја, на пример, у банци имам неколико стотина евра, што се каже - ни за сахрану. Није ми жао и ако пропадну.
Ако икада умрем, што рекао друг Тито, мораће да ме сахране о државном трошку, у Алеји заслужних грађана, где ћу остатак вечности прележати, сигуран сам, уз неког са ким нисам говорио пола живота.
Бар ћемо се сити наћутати.

На крају, сетих се дивне мисли коју је волео да понавља мој покојни пријатељ, Хиландарац, отац Митрофан: „Наше је само оно што поклонимо другима.“ А из ђубрета поново излази тамнопута девојчица блиставих очију и каже мајци: „Нема!“ И поред свега, лепа и насмешена, она излази попут заштитног знака за наду. У том тренутку, некоме, ко зна због чега, застаје залогај у грлу."

Момо Капор

*





Uvek imali neka Bog da!
Svima koji danas slave zelim srecnu Slavu



Ziveli!



среда, 04. мај 2011.

Burek - Momo Kapor & majloV

Ulazi Pirocanac u pekaru i kaze:
-Dajte mi cetvrt praznog bureka i ako vam nije tesko zamotajte ga u danasnju Politiku!

:))

Za Pirocanca prazan burek - "nako":

-u posudu stavi jednake kolicine vode i ulja
-kad provri skloni s vatre i posoli po ukusu (posudu obavezno poklopi jer sve ume jako da prska zato budi oprezan)
-posebno umuti jedno jaje s kefirom (jogurtom)
-svaku koru cetkom premazuj smesom od kefira, preko pofajtaj smesom od ulja, vode i soli
-to sve ponovi dok ne upotrebis sve kore
-redjaj u okrugli pleh ali tako da se svaki put ivice kore koje prelaze preko nadju izvan pleha, ali ne na istom mestu već svaki put po malo zarotiraj pleh
-na kraju sve te ivice koje padaju sa strane vrati slojevito nazad u pleh
-sve još jednom pofajtaj uljanom smesom
Ispecen „prazan burek” poprskaj mlekom i ostavi da malo odstoji, 

prevrni tepsiju da to sto je gore sad bude dole pa seci na parcice i njamaj :)

(na fotki nije prazan burek.. Pirocanac izvini :))


*

"NEZABORAVNE KOLUMNE
20. 03. 2010. 12:00h
Napisao:

MOMO KAPOR

Burek

Postoji jedna stvar pred zoru, koja se ne može naći nigde na svetu sem u Beogradu; uzalud je tražiti i po pariskom Klinjankuru, rimskom Trastevereu i po gastronomskom kvartu u Briselu pokraj Gran plasa - to je burek!

Običan burek sa sirom koji se u zoru jede stojeći, iz masne hartije kod privatnih pekara po čuburskim straćarama ili u mračnoj Sarajevskoj ulici - burek s kojim se ulazi u novi dan, vreo i mastan, iz čijih kora u hodu ispadaju grudvice istopljenog sira, pomoću kojih ćemo se uskoro poput Ivice i Marice, vratiti do pekare u koju smo ušli razgrnuvši alkoholne magije.

Trebalo bi jedanput popisati najbolja mesta na kojima se izjutra može jesti burek sa sirom u društvu zajapurenog bunovnog pekara i dama u ružičastim plastičnim bundama boje papagajevog perja i otežalih, bezvoljnih pozornika nogu oteklih u čizmama. No jedno se pouzdano zna: ni najbolja ekipa "Mišlenovog vodiča" ne bi uspela da popiše sve beogradske buregdžinice, jer se one rađaju potpuno neočekivano i nepredvidljivo na najrazličitijim mestima.

Jedno je provereno: onaj ko ne poznaje Beograd ne bi trebalo da kupuje burek jedino na onim mestima koja više liče na butike za testo nego na pekare, tamo gde u izlogu vidi kroasane i francuske bagete, hleb koji liči na kolače i izafektirane kifle, tamo, gde pored bureka, čak ni hartija nije masna, kao što Bog zapoveda.

A hartija je veoma važna. U buregdžinici vam postavljaju uvek čuveno hamletovsko pitanje: "Za ovde ili za poneti?" Ako kažete za ovde, onda jedete burek nožem i viljuškom iz plastičnog tanjira koji pamti i bolje dane, ali kad kažete za poneti, onda uživate u veštini da jedući burek na ulici ne pojedete i masnu hartiju.

Burek sa sirom! Kakav burek sa sirom, pitaće Bosanci, koji su burek nasledili od Turaka, a ovi od Persijanaca. Ono što mi u Beogradu zovemo burek sa sirom, za njih je pita sirnica. Imaju još i pitu zeljanicu, pitu krompirušu, bundevaru i pitu "nako", što znači praznu pitu samo od jufki, iliti kora. A burek je, zna se, burek. Sve su pite pite, a burek je pitac i on je od mesa.

Rafinirani Turci imaju cigar-burek, smotak testa i mesa, ne veći od "havane" i on se ne služi kao glavno jelo, već kao predjelo uz piće. Srbijanci i prečani, opet, neguju gibanicu, koja se nalazi između pite sirnice i neke vrste lazanje.

Ali, burek nije samo jelo; on je više od toga: on je ritual, tip života, nostalgični komad ukusa koji nećete naći nigde sem u svom gradu i koga ni najbolja domaćica neće moći da ispeče, ma koliko bila vešta. Burek je jutarnja poezija; jeli smo ga i kad smo bili najsiromašniji, a da nam se nije ogadio, a jedemo ga i od kad smo se okućili i od kada nam lekari zabranjuju nešto tako masno.

On je naš san daleko u tuđini, a i naš povratak kući, jer nam ga već prvog jutra, kada se probudimo u Beogradu i sednemo za stari kuhinjski sto keva donese od buregdžije sa ćoška i to u masnoj 'artiji, jer zna da to volimo."





*


O da dragi Momo svi smo mi, iz tudjine, to dobro osetili :)

by majloV:
"I posto je rec o bureku, ozbiljna stvar, i dalje mislim da se "TO" u kuci ne pravi to se lepo ode i kupi.. iz tepsije, kod proverenih kao kod Violete na primer.. i ne samo vec zbog neponovljivog uzitka!
Ili kad si daleko a spuca te nostalgija, taj se ritual vrati pa zamislis da je opet neka tamo '89 - '90 godina, mesto prelepo Kotor,
varos ga zovu, lokacija pekara na padini podno "Kamelije" - vreme sabajle 3-4h samo sto nije svanulo a ti od provoda "umorna" jedes vruc burek, a ON ukusan, masti prstice da ih polizes, a recept majstorski.. drze ga u tajnosti godinama!
I tako to dugo traje.. posle su nam sve nesto iznenada izmenili..
Sto nam uzitke kvare?"


Ali dok je secanja i divnih pisanja uzivacemo i u bureku,
pa makar on bio
i od kupovnih kora napravljen :)) 

:*
Uzivajte!